“Mi samo pokušavamo da preživimo”: 90 ljudi sklonilo se u jednu kuću u Gazi
Ibrahim AlAga i njegova supruga Hamida uživali su u produženom odmoru u Gazi kada su počeli izraelski vazdušni udari na tu teritoriju.
Par, koji su irski državljani, želeo je da njihovo troje dece rođene u Dablinu upoznaju palestinske rođake i uče o jeziku i kulturi.
Ali umesto opuštenih porodičnih okupljanja, porodica je morala da se bori sa štrajkovima i eksplozijama.
„Bilo je… stalno bombardovanje, bombardovanje, bombardovanje i kuća se tresla“, kaže Ibrahim.
Izrael je pokrenuo uzvratne udare na Gazu nakon što je u napadu naoružanih napadača Hamasa 7. oktobra poginulo najmanje 1.400 ljudi. Do sada je takođe ubijeno 3.300 ljudi u Gazi.
Nakon što je Izrael rekao 1,1 milion ljudi da krenu na jug uoči očekivane kopnene invazije, porodica je spakovala svoje stvari u svoj stan u gradu Gaza i otišla. Sklonili su se u kuću Ibrahimovih roditelja u južnom gradu Khan Iounis.
Kako je sve više ljudi pobeglo na jug, pridružili su im se rođaci i prijatelji koji nemaju gde da ostanu, a kuća je sada dom za 90 ljudi. Njegova porodica, kaže Ibrahim, nikada nikoga ne bi odbila.
Život za 90 ljudi u kući sa četiri spavaće sobe nije lak. Grupa pokušava da spava u smenama, po dvoje na dušeku. Ibrahim, inženjer, uklonio je prozore sa njihovih okvira kako bi sprečio da staklo povredi ljude u slučaju mogućeg napada dronom. Ali sa blokiranim snabdevanjem hranom, vodom i strujom u Gazi, niko se zaista ne može opustiti.
“Od trenutka kada se probudimo do trenutka kada spavamo, samo pokušavamo da preživimo”, kaže on.
Neki iz grupe pokušavaju da izađu svaki dan da vide da li se deli konzervirana hrana. Iako mogu da peku hleb u komšijinoj peći na drva sa sve manjim zalihama pšenice i vode, nema dovoljno za više od jednog obroka dnevno.
Posebno je teška situacija sa 30 dece – od kojih je 10 mlađe od pet godina.
„Uvek traže hranu i vodu, a mi se trudimo da im damo koliko možemo… Veoma je teško.
„Stariji, možemo malo da izdržimo, možemo da ostanemo gladni, ali kada deca traže hranu ne možemo da im kažemo ne.
Ibrahim brine za zdravlje grupe, u kojoj su trudnica i stariji dijabetičar za koje kaže da će uskoro ostati bez lekova. Ako se neko ozbiljno razboli, grupa neće moći da ga odvede u bolnicu.
I Ibrahimova deca su duboko pogođena ovim događajima. Omar i Ajlin – od samo tri i četiri godine, uplaše se kada čuju udar ili eksploziju, a Ibrahim i njegova žena pokušavaju da im odvuku pažnju igrajući igrice.
Noću, komešanje može da im prekine san i ponekad se probude vrišteći za roditeljima. Osmogodišnji Sami se plaši da će ga dronovi pogoditi.
“On razume šta se dešava… može da čuje i oseti frustraciju kroz koju prolazimo i zaista je zabrinut.”